EUTANAZIJA I PRUŽANJE POMOĆI U SAMOUBISTVU KRIVIČNA ODGOVORNOST ZA POMAGANJE PRI SAMOUBISTVU

Apstrakt

Eufemizmi poput “oslobođenje”, “nežno spuštanje”, “pravo na vlastitu smrt”, ili konstrukcije kao “umiranje po sopstvenoj želji”, “čovek ima pravo na život, ali i na smrt”, “neka smrt dođe sama”, “lekar treba da produžava život dokle god je to moguće, ali ne bi trebalo da produžava agoniju umiranja”, upućujući na “pasivnu eutanaziju” ili “pomaganje u umiranju”. Mnogi, uključujući i određeni manji broj lekara, smatraju da “umiranje po sopstvenoj želji” nije nemoralan čin i da u odnosu na moralne vrednosti svaki čovek može da ima svoj stav - to je u redu (eutanaziju treba legalizovati), ili to nije u redu (ne treba liberalizovati eutanaziju). Oko ovog pitanja su se oduvek lomila “teorijska koplja” i baš ovde je nastao ubedljiv dokaz jaza između moralnih i pravnih načela. Kako izaći iz ovog lavirinta? Vidimo dva dijametralno suprotna stanovišta koja su vladala tokom čitave istorije “eutanazije”. Međutim, kako se snaći u tim novim traganjima ka najoptimalnijem rešavanju označenog problema? Da li se i dalje kretati već trasiranim putevima u regulisanju ovakvog načina umiranja, samo su neka od pitanja na koja autor u ovom radu pokušava da dâ odgovore.