NEKI ASPEKTI POLOŽAJA PRIVATNOG PRAVA EU U DOSADAŠNJEM RAZVOJU KOMUNITARNOG PRAVA
Apstrakt
Unifikacija pravila međunarodnog privatnog prava u EU/EZ (u daljem tekstu EU) predstavlja jednu od bitnih predpostavki za uspešno ostvarivanje postavljenih integracionuh ciljeva država članica EU. Zbog toga se ovom pitanju počela posvećivati dužna pažnja od samog početka itegracionog procesa. Međutim, ostvareni rezultati u ovoj oblasti otvaraju brojna pitanja, koja se kreću od dileme da li se moglo postići više, pa do toga da li se moglo ići brže i krupnijim koracima. Jedan od modela traženja odgovora, na ova i brojna druga pitanja, možda se nalazi i u pozicioniranju mesta privatnog prava EU u ukupnom razvojnom procesu prava EU. Činjenica je da je međunarodno privatno pravo EU delilo i deli sudbinu ukupnog razvoja prava EU, ali istovremeno stoji i zapažanje da postoje i određene razvojne posebnosti. Osetljivost i složenost materije, zadiranje u državni suverenitet, prosto je nametnulo državama članicama ''opreznost'' u pristupu ovoj materiji. Posledica toga su i dve faze u procesu regulisanja materije privatnog prava u EU - do Amsterdamskog sporazuma i nakon njega. Naravno, Amsterdamski sporazum je predstavljao prekretnicu u regulisanju ove materije stvaranjem uslova da se ona prevede na teren sekundarnog prava EU, ali nije značilo razrešenje svih spornih pitanja. To je bio samo jedan od bitnih koraka ka efikasnijem postupku regulisanja ove materije ali i dalje su ostali suštinski problemi vezani, pre svega, za pitanje spremnosti država članica da se suoče sa ograničenjem svog suvereniteta u korist EU.