NAČINI STICANJA DRŽAVNE TERITORIJE
Apstrakt
Rad se bavi raznim načinima sticanja državne teritorije. Prvo je dat kratak uvod u kojem autor primećuje da svaka država stiče državnu teritoriju momentom svog nastanka, što je logično samo po sebi, jer bez teritorije nema ni države, ali da državna teritorija nije jednom zauvek data, nepromenjiva kategorija. S tim u vezi, pisac ukazuje na to da u praksi države stiču i novu teritoriju odn. uvećavaju svoju teritoriju, na razne načine koji se u teoriji, opšte uzev, obično dele na izvorne (originarne) i izvedene (derivativne). Bliže gledajući, moguće je, međutim, razlikovati više konkretnih načina sticanja državne teritorije. Obično se kao takvi identifikuju cesija, mirna okupacija, priraštaj i održaj, ali pošto u međunarodnom pravu nema krutih pravila o tome, razni pisci daju unekoliko različita viđenja. Autor članka kao osnovne načine sticanja državne teritorije izdvaja: porobljavanje (subjugaciju) za koje odmah kaže da je istorijska kategorija odn. prevaziđena ustanova koja nije u sklada sa važečim međunarodnim pravom, a kada je reč o savremenoj praksi, priraštaj, mirnu okupaciju, održaj, ustupanje (cesiju), plebiscit, adjukaciju i raspolaganje u ime međunarodne zajednice. Rad se posebno bavi ovim načinima uvećanja državne teritorije. Izlaganje je obogaćeno primerima iz prakse, uključujući i neke od najnovijih slučajeva. U okviru zaključnih razmatranja autor primećuje da je moguće da se brže nego što očekujemo svet preoblikuje u smislu da države kakvim ih danas znamo nestanu i ustupe mesto nekim drugim oblicima društvenog organizovanja (naddržavnim tvorevinama i sl.) ali da sve dok postoje države kao suverene jedinke, postojaće i njihove državne teritorije, što znači da će i dalje biti aktuelno pitanje načina sticanja (povećanja) državne teritorije. S druge strane, čak i ako umesto država nastanu neke nove tvorevine i one će, po logici stvari, biti teritorijalne, što znači da će ovo pitanje ostati otvoreno i tada, premda će možda poprimiti nešto drugačiju sadržin.