Pravni transplanti i Srbijanski građanski zakonik iz 1844
Apstrakt
Srbijanski građanski zakonik je u vreme kada je donet, 1844. godine, zakonik je u vreme kada je donet, 1844. godine, bio prvi građanski zakonik u Srbiji i četvrti donet u Evropi. On je nastao kao plod rada jednog čoveka, Jovana Hadžića, austrijskog đaka srpskog porekla. 1837. godine, tokom autokratskog režima Miloša Obrenovića, Hadžić je pozvan da dođe u Srbiju kako bi sačinio građanski kodeks za Kneževinu Srbiju. Usled veoma nestabilne političke situacije u Srbiji toga vremena, rad na Zakoniku je odlagan i konačno završen 1842. godine. Posle pune dve godine unošenja raznih imena i ponovnih odlaganja, Srbijanski građanski zakonik je konačno stupio na snagu 1844. U svom radu, Hadžić se obilato služio Austrijskim građanskim zakonikom, iz koga je „transplantovao“ veliki broj pravnih rešenja. Zbog tog „transplantovanja“ on je žestoko kritikovan od strane srpskih pravnih teoretičara i pravne prakse tog vremena, a kasnije i od mnogobrojnih pravnih istoričara. No, ne ulazeći trenutno u opravdanost takvih kritika, činjenica je da je Srbijanski građanski zakonik „preživeo“ više od jednog veka sa svega nekoliko izmena.
Danas, u četvrtoj dekadi ekspanzije i sve šireg prihvatanja teorije „Pravnih transplanata“ Alana Votsona, veoma je interesantno suočiti ovaj uporedno-pravni pristup sa Srbijanskim građanskim zakonikom iz 1844. Dublja analiza zakonika pokazuje da u njemu postoji ogroman broj transplanata, u najvećem broju preuzetih iz Austrijskog građanskog zakonika, ali takođe i iz francuskog „Code Civil“, kao i iz rimskog prava. Dalja analiza korena i uzroka ovih transplanata pokazuje nam kako je u odabiru modela za Srbijanski građanski zakonik izuzetno značajnu ulogu odigralo Hadžićevo obrazovanje i interesovanja iz rane mladosti. Ukoliko malo bolje pogledamo određene članove Zakonika, lako je uočiti da su mnogi transplanti načinjeni nesvesno, to jest da su se pojedina pravna rešenja ušla u srpsko pravo devetnaestog veka kao posledica pukih slučajnosti. Bez obzira na zaista veliki broj pravnih „pozajmnica“ u Srbijanskom građanskom zakoniku, važno je istaći da on nije transplant u celosti. U njemu postoji itekako značajan broj potpuno originalnih odredaba.
Sve u svemu, možemo zaključiti da primer našeg Srbijanskog građanskog zakonika nesporno ide u prilog Votsonovoj tezi kako se Savinjijevim tvrdnjama o Volksgeist-u (narodnom duhu) i pravnoj evoluciji ne može uvek objasniti razvoj prava. Pravo jedne države se osim putem evolucije, često razvija i zahvaljujući pravnim „transplantima“, „pozajmnicama“ iz drugih pravnih sistema. U našem slučaju, transplantovanje iz razvijenijih pravnih sistema (prevashodno austrijskog) u manje razvijen srpski pravni sistem se pokazalo apsolutno uspešnim, uprkos kritikama nekih teoretičara. Vreme, kao vrhovni arbitar vrednosti, je pokazalo da je Srbijanski građanski zakonik bio veliki uspeh, zahvaljujući pravnim transplantima.
