PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA PROTIV REPUBLIKE SRBIJE O PRIMENI GENETSKOG TESTIRANJA U PATERNITETSKIM PARNICAMA

Apstrakt

U ovom radu istraživanje je usmereno na odnos između prava na samoodređenje i materijalne istine o poreklu deteta sa aspekta prakse Evropskog suda za ljudska prava. Države članice nemaju identičan pristup u situaciji kada potencijalni otac odbija da se podvrgne testovima koji su neophodni za utvrđivanje činjenica o biološkom poreklu, međutim, moraju da obezbede uspostavljanje pravične ravnoteže između prava deteta da sazna svoje poreklo i prava potencijalnog oca da ne pristane na medicinsko veštačenje. Na evropskom pravnom prostoru pojedina zakonodavstva predviđaju prinudno obavljanje testiranja (nemačko, švedsko, grčko pravo), dok većina pravnih sistema isključuje prinudu jer bi to predstavljalo zadiranje u telesni integritet pojedinca, što podrazumeva da stranke nisu dužne da se odazovu pozivu za veštačenje čak i kada je zahvat bezopasan za njihov život i zdravlje. Nepodvrgavanje stranaka veštačenju putem DNK analize, nacionalni sud ceni zajedno sa ostalim dokazima i na osnovu rezultata celokupnog postupka.

Autorka analizira dve presude Evropskog suda za ljudska prava protiv Republike Srbije o utvrđivanju porekla deteta od oca, presude koje imaju porodičnopravna obeležja u užem smislu, a povodom kojih je Sud prilikom odlučivanja o meritumu zauzeo stav da domaće zakonodavstvo nije omogućilo da se uzmu u obzir relevantni elementi slučaja, odnosno da je povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.

Praksa ovog suda ima veliki značaj za oblikovanje standarda u zaštiti ljudskih prava budući da primenjuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima tumačenjem propisanih prava i sloboda u datom trenutku, uzimajući u obzir socijalnu stvarnost i pravno uređenje u državama članicama Saveta Evrope čineći na taj način Konvenciju živim instrumentom.