Nužna odbrana u krivičnom zakonodavstvu Španije

Apstrakt

Špansko krivično zakonodavstvo pripada grupi zemalja koje nužnu odbranu svrstavaju u osnove koji isključuju krivičnu odgovornost, dok krivičnopravna literatura u ovoj zemlji prihvata tzv. dualističko shvatanje nužne odbrane, iako o pravnoj prirodi ovog instituta ne postoji jedinstveno mišljenje.

Interesantno je da sudska praksa uprkos načelnom stanovištu teorije da svako pravno dobro može biti objekt napada, u velikom broju slučajeva odbacuje mogućnost da se zbog povrede časti učinilac pozove na nužnu odbranu. Preovladava mišljenje, prema kome za postojanje napada kao uslova za primenu člana 20. stav 4 Krivičnog zakonika Španije, nema značaja okolnost da li je radnja napadača preduzeta sa krivicom. U pogledu protivpravnosti napada, pojedini autori zastupaju stav da se može govoriti o posebnoj krivičnoj protivpravnosti radnje koju preduzima napadač. Veliki deo rada posvećen je isprovociranoj odbrani, tj. „izostanku dovoljne provokacije od strane napadnutog”. U vezi sa uslovom istovremenosti napada i odbrane, nismo prihvatili stanovište prema kome je u pojedinim slučajevima dozvoljeno povrediti ili ugroziti pravna dobra napadača posle okončanja napada. Dalje, uslov neophodnosti odbrane u velikoj meri zavisi od utvrđivanja „neophodnosti racionalne upotrebe sredstava radi sprečavanja ili odbijanja napada” (član 20. stav 4 Krivičnog zakonika Španije). Na kraju, iako zakonodavac u Španiji ne zahteva izričito tzv. odbrambenu volju kao uslov za isključenje krivične odgovornosti, jedinstveno je mišljenje teorije i prakse o neophodnosti postojanja subjektivnog elementa nužne odbrane.